28/01/2026
Bregović i Bebek su u studiju u Londonu snimali “Pristao sam biću sve što hoće” i “Šta bi dao da si na mom mjestu?”. Prilazi im producent i pita:”Ko vam piše tako dobre tekstove?” Oni kažu: “Neki čika Duško. Jedan naš pjesnik. E, da je on ovde, pola Londona bilo bi njegovo”, reče producent.
To je onaj isti Duško Trifunović koji je prvu pesmu napisao sa 22 godine , a sa 24 izdao prvu zbirku. Sin Petre i Vasa Trifunovića iz Sijekovca – sela nadomak Bosanskog Broda, učio je bravarski zanat, završio je šumarsku školu, i do 1955. godine radio kao bravar u fabrici vagona u Bosanskom Brodu. Tek, kad su mu pesme objavljene upisao je studije književnosti.
To je onaj isti Duško Trifunović za koga verovatno i ne znamo dok slušamo: Glavo luda, Malo pojačaj radio, Rijeka suza i na njoj lađa, Da mi nije ove moje tuge, Bluz za moju bivšu dragu, Pristao sam, biću sve što hoće, Milicija trenira strogoću, Ima neka tajna veza, Šta bi dao da si na mom mjestu…
To je onaj isti Duško Trifunović koji je iz Sarajeva, stigao kao izbeglica u Novi Sad. Gord, ponosan, stasit. Nije tražio ništa.
“Kada sam došao u Novi Sad ja sam jedno vreme spavao u vozu. Nisam imao gde drugo. Kao izbeglica ja sam imao tu besplatnu kartu i onda naveče sednem u voz, onaj što je iz Novog Sada kretao u devet i furam na more, do poslednje stanice. Do Bara. Nisam znao šta ću drugo radit po noći, a ne mogu spavat u parku. A, nisam ni neki noćni čovek pa da idem po kafanama i barovima, za šta treba i para i zato ti ja fino legnem u voz i probudim se na moru. Tamo kad stignem kupim komad hleba i jednu riblju konzervu, da miriše na more, umijem se, doručkujem i opet nazad prvim vozom za Novi Sad. Dođem tamo kod Borke u “Prometejevu” knjižaru, gde sam se najčešće grejao i gde sam držao torbu sa stvarima, jedinom mojom imovinom, a ona me pita: “Gde si bio?” Ja joj kažem: Bio sam kod jedne zgodne prijateljice. Kod nje sam noć proveo.
Lažem, ja to. Lažem, jer ne mogu ja njoj pričati te svoje bedne priče kako nemam gde spavati, gde se okupati i gde držati torbu. Ne mogu, jer ljudi me znaju. Ja sam još 1960. godine dobio “Brankovu nagradu” u Novom Sadu i ja sam tu obeležen kao pesnik,”pričao je pesnik u svom poslednjem intervjuu na RTS-u.
To je onaj isti Duško Trifunović koji je za Davorina Popovića i Indekse napisao najlepše ljubavno priznanje “Ti si mi bila u svemu naj, naj, naj”, a pesmom “Pristao sam biće sve što hoće, ostavio nam svoj testament”.
Taj isti Duško Trifunović preminuo je na današnji dan 2006. godine.
